У Србији је присутан веома велики број биљних врста. Значајан део њих припада лековитим и ароматичним биљкама, које успевају углавном на шумским стаништима.

Сакупљање овог биља у циљу прераде је релативно скупо и зато се све више прелази на њихово вештачко гајење.

За вештачко гајење лековитог и ароматичног биља у Србији постоје при­родни и еколошки услови који нису до сада довољно искоришћени.

Вештачко гајење лековитог и ароматичног биља је претпоставка за боље коришћење ових сировина (већи степен коришћења) и бржи привредни раз­вој ове области производње и Србије у целини.

Предности ове производње се огледају и у томе што иста омогућава:
- обављање радова у време које се не подудара са другим пољопривредним радовима,
- ангажовање слободне радне снаге - повећање количине здравствено безбедних производа
- повећање производње у недовољно коришћеним расадницима.

Коначно, ова производња се обавља на земљиштима нижих бонитетних (квалитетних) класа, уз рентабилнију производњу од осталих биљних продукција.

Међу овим врстама је и бели слез (Althaea officinalis) од које се користи лист, цвет и корен. У циљу подизања вештачких засада дају се основни подаци за узгој ове врсте.



Услови успевања


У нашој земљи највише му одговарају услови у Војводини, односно на речним острвима и ритовима наших већих река, као и у условима влажних ливада. Бели слез је биљка континенталне и измењено континенталне климе. Нарочито се успешно развија у умерено влажној и топлој клими. Није осетљив на ниске температуре у току зиме. Без оштећења може да поднесе и до +30°C. Нај­боље успева у крајевима где годишње падне преко 600 mm водених талога. Не даје добре приносе на великим надморским висинама. За гајење белог слеза правилан избор земљишта је основ успеха. Највеће приносе даје на свежим алувијалним наносима, лаким ритским црницама и свим осталим типовима земљишта која имају повољну физичку структуру. Бели слез се не сме гајити на смоницама и осталим типовима тешких земљишта. На јако богатим земљиштима даје рекордне приносе, али се оваква земљишта избегавају јер се обично користе за неку ратарску културу. За гајење белог слеза обично се бирају парцеле које су периодично плављене. Бели слез може без оштећења да проведе под водом 20-30 дана. Чим се вода повуче наставља нормално да се раз­вија.


Гајење

На једном месту бели слез остаје годину дана, а највише две. Монокултуру, односно узастопно гајење кроз дужи временски период на једном истом земљишту, бели слез не подноси. Осим што се овим начином гајења земљиште, једнострано исцрпљује, постоји и могућност за појаву мноштва биљних болести и штеточина које могу да онемогуће даље гајење ове биљке.

Плодоред за бели слез треба тако подесити да се на исто земљиште врати тек после 4-5 година. Као добар предусев могу бити окопавине или стрна жита. Ипак, потребно је повести рачуна о томе да претходна култура остави иза себе чисто и растере­сито земљиште. Подизање засада белог слеза најбоље је после ђубрених окопавина.

Обради земљишта за бели слез ваља посветити нарочиту пажњу. С обзи­ром да он има јак и разгранат корен, који дубоко продире у земљу, основни циљ правилне обраде је створити дубок и моћан оранични слој у којем ће се биљке неометано развијати. Обрађивањем земљишта се, поред стварања дубоког ораничног слоја, уништавају коровске биљке.

Земљиште за бели слез треба обавезно орати у јесен и то што раније. Дубина орања зависи од типа земљишта, али не би требало да је мања од 30-40 cm. Уколико се бели слез сади у јесен одмах после орања, парцела се култивира и дрља. Ако се садња обавља у пролеће, онда се поорана парцела оставља да презими у отвореним браздама, а у рано пролеће приступа се површинској обради земљишта.



Постоји више начина размножавања белог слеза. Међутим, у пракси се нај­више примењује следећи: а) сетва семена на производне парцеле,
б) производња расада у хладним лејама, а затим расађивање расада на стално место.


Размножавање директном сетвом је најбољи и најекономичнији начин. Сеје се крајем јесени - новембра и почетком децембра, када више не постоји могућност да посејано семе исклија. Ако је тај рок испуштен онда се сетва може обавити и крајем фебруара. Било да се ради о јесењој или пролећној сетви, пар­цела мора да је добро припремљена, а земља уситњена. Сеје се сејачицом на растојању 50 cm ред од реда.

Пре сетве семе се помеша са добро згорелим и сит­ним стајњаком или песком ради равномернијег и бољег растурања. Сеје се плитко, 1-2, cm јер је семе ситно, а и раније ће нићи ако се плитко посеје. За сетву једног хектара потребно је 6-8 kg семена, под условом да има добру клијавост. Семе споро клија. За четири недеље ниче тек 50-60% посејаног семена. После ницања у почетној фази развоја, бели слез се споро развија и због тога је потре­бна велика пажња да би се у прво време одржао.

Осим директне сетве бели слез се размножава и садњом расада произведеног у хладним лејама. Овај начин раз­множавања је у томе што се у хладним лејама у мају и јуну посеје семе белог слеза. Сетва се обавља омашке или у редове на растојању 15-20 cm. За сетву 1 m2 леја потребно је 8-10 g семена. Ако се леје редовно заливају семе почиње да ниче за 21 дан. У лејама расад остаје до расађивања, за које време нарасте 10-12 cm и добија 4-6 листића. Са 1 m2 леја добија се 300-350 комада расада белог слеза.

Овако произведени расад сади се на стално место рано у јесен, обично после првих јачих киша. Сади се ручно на растојању 50 cm ред од реда, а у реду 30-40 cm између биљака. Овим начином садње за један хектар потребно је 50-60 хиљада комада расада. Приликом садње треба настојати да склоп биљака буде што гушћи. Ипак, правилно је да на богатијем земљишту број биљака на хектару буде већи, а на сиромашним мањи.



Нега усева

Нега усева је плевљење, окопавање и прихрањивање, а ако је култура добијена сетвом семена и размножавање усева.

Засад белог слеза који је подигнут из семена почиње да се негује чим се укажу први редови. Чим семе споро ниче, не треба чекати да све изникне, него плевити чим се укажу први редови. Кад биљка добије прва 3-4 листа, може да се обави прво међуредно окопавање. Приликом овог окопавања обавља се и проређивање. Друго међуредно окопавање је 3-4 недеље касније, када биљке достигну висину 20-30 cm. После другог окопавања бели слез брзо расте, грана се, па се сам својим склопом бори против закоровљавања.

Веома је важно да се земљиште одржава у растреситом стању, без покорице и корова, јер се на таквом земљишту корен белог слеза најбоље развија. Проређивање се врши тако што се биљке у реду остављају на растојању 30-40 cm. Овој мери се мора поклонити нарочита пажња, јер од проређивања зависи принос и квалитет добивеног корена. Зато се проређивање обавља када је земљиште умерено влажно, а сама операција мора да се изведе стручно, пажљиво и благовремено.



Сакупљање (берба)

Од белог слеза се користи корен, лист и цвет. Корен се вади прве или друге године гајења и то у јесен или следеће године у пролеће. Треће године корен слеза мало добија у тежини, а знатно губи у квалитету, па се зато препоручујуе да се бели слез гаји само као двогодишња култура.

Лист се бере током године 2-3 пута. Најбоље га је брати пре и за време цветања. Бере се само једро и здраво лишће које штеточине нису оштетиле. У првој години мора да се поведе рачуна да се приликом бербе не обере више од једне трећине свих листова. У другој години број берби је већи него у првој. Обрано лишће се суши у танком слоју на промајном и мрачном месту. Од 6 kg свежег добија се 1 kg сувог лишћа.

Цветови се беру и прве и друге године гајења. Обрани цветови се суше на сунцу. Од 7-8 kg свежих цветова добија се 1 kg сувих.

Корен белог слеза се вади у јесен, октобра или новембра, или у пролеће у марту. Вади се по сувом времену, али земљиште мора да је умерено влажно. На­јбољи начин вађења је плугом са којег је скинута плужна даска. При раду плуг поткопава корење али га не избацује. Иза плуга иде радник и руком вади поткопано корење. Са извађеног корена белог слеза одмах се оштрим ножем одстрањују главе са свим дрвенастим деловима. Истовремено се одбацују слабе и повређене жиле.

Овако припремљен корен се пере у хладној текућој води. Опрани материјал се затим преноси у шупе или радионице где се ољушти. Ољуштен корен сече се уздужно, обично на 4 дела. Суши се у термичким сушарама на температури од 50-60°C. Може се осушити и природним путем, али овако осушен корен, обично нема лепу боју, а често се и уплесниви. Добро осушена дрога има белу или светло жуту боју. Од 4 kg свежег корена добија се 1 kg сувог. Осушени штапићи белог слеза касније се секу у коцкице. У трговини на мало бели слез се навише појављује у оваквом облику.



Принос

Принос белог слеза у тесној је вези са агротехником коју пружамо овој култури за време гајења. Са једног хектара може се добити 1200 до 2000 kg сувог корена, 500-600 kg листа и око 150 kg цвета белог слеза.



Владан Трандафиловић, дипл.инг. спец.ампелографије